Vol.16, No.1, 2016, str. 59–66
UDK  534.84

Arheoakustika ili arheologija zvuka jeste multidisciplinarna oblast u okviru koje se istražuje akustika istorijskih prostora i argumentuje „kontinuitet stvaranja zvučnog polja od praistorijskih pećina, megalitskih struktura, antičkih pozorišta i odeona, hrišćanskih katakombi, sve do srednjovekovne i renesansne sakralne arhitekture i javnih objekata“. Njen sveobuhvatni cilj je da proširi naše razumevanje kulturne istorije čovečanstva, a posebno pitanja graditeljskih nastojanja da kontrolišu akustičke osobenosti sakralnih i izvođačkih prostora. Iako se ostvario značajan napredak u oblasti zaštite nasleđa od UNESCO Konvencije iz 1972. do Konvencije iz 2003. godine i omogućio više holistički pristup istraživanju nasleđa, aspekt zvuka u izgrađenoj sredini nije adekvatno tretiran kao akustičko nasleđe čovečanstva. Iz tog razloga, ovaj rad se bavi pitanjem priznavanja akustičkog nasleđa, kao neodvojivog nematerijalnog sloja arhitektonske baštine. Cilj rada je da ukaže na značaj akustičkog nasleđa istorijski prostora za razumevanje istorije arhitekture, te tako argumentuje potrebu za konzervacijom i zaštitom koje su u skladu sa arheoakustičkim nalazima. Shodno tome, u radu su diskutovane ključne preporuke relevantnih UNESCO konvencija.

Ključne reči: nematerijalno kulturno nasleđe, istorija arhitekture, arheoakustika